Ima tako osoba koje ne morate poznavati ali koje ostavljaju taj utisak blagosti i svega opšteljudski vrednog. Moja gošća mi se uvek tako činila. Slušajući, vraćam se verovanju da je skromnost, zaista, vrlina.
    Rođena sam u Lici, u jednom mestu blizu “Medačkog džepa”, 1932. godine, kao šesto dete, uz sestru bliznakinju. Moj otac je bio sitni trgovac ali smo relativno dobro živeli za prilike u našem kraju. Rat je izbio i moj najstariji brat Mile, koji je završio Kraljevu mornaricu, otišao je odmah iz mornarice u partizane. Iste godine je i poginuo u Dvoru na Uni. Sa njim je otišla i očeva sestra, samo godinu dana starija od njega, ali je ona još ranije poginula. To su bile traume koje su ostavile veliki trag na porodicu, a posebno na oca koji je i sam bio jedinac. Ja brata nisam ni zapamtila. Moj drugi brat je već bio omladinski aktivista i bilo je neprilika za porodicu. Naše mesto se graničilo sa hrvatskim naseljem i oca su ustaše odvele u zatvor. Ali svuda ima dobrih ljudi, pa je Jure, Hrvat, uspeo noću da otvori vrata i da moj otac pobegne iz zatvora. Tako je otišao u šumu. Baba, majka i mi sestre smo ostale same. Otac je odlazio i vraćao se, bivao hapšen jer su upadi bili česti pošto je selo bilo partizansko. Moj otaca je izabran bio i za prvog predsednika NOO.
    Kad se rat završio, došlo je vreme agitacije da se ide u kolonizaciju. Prvenstvo su imale porodice boraca i moj tata reši da pođemo u Vojvodinu. Bio je oktobar 1945. godine. Opisivali su nam bog zna kakvu sreću i zadovoljstvo, pune kuće svega, ali kad smo mi došli sve je bilo razrovljeno, kuće napuštene. Tu je pretežno bio švapski živalj. Pričalo se o blagostanju, a po sobama je svuda bila slama, sve razbacano, kao posledice besa i ja nisam smela ni da uđem u te sobe. Mesto je kod Odžaka i danas se to naselje zove Bački Gračac jer smo se naselili mi iz Like, iz gračačkog sreza.
Hranili smo se svi u kolektivnoj kuhinji Crvenog krsta koji nam je delio i stvari. Bačka je puna podzemnih voda, došljaci su bili iscrpljeni, pa su se mnogi vratili, neki su se razboleli na pluća jer klima nije odgovarala. Smrtnost je bila povelika na početku... Svega je bilo... Teško se bilo adaptirati ali je moja porodica ipak ostala. Školovanje za nas ratnu decu bilo je nastavljeno. Apelovalo se dosta tada da se ide u školu za prosvetne radnike, mnogima je i sugerisano jer kadra nije bilo, a neophodno je bilo raditi na prosvećivanju naroda. Tako sam dobila stipendiju i sa tri drugarice pošla u tu školu u Bačkoj Topoli. Odatle smo išle na radnu akciju izgradnje Valjaonice bakra u Sevojnu. Učiteljsku školu sam završila u Pančevu i odmah posle diplomiranja, bez dekreta ali uz sugestiju i apel na savest jer smo mi bile “skojevke”, odlazile smo na Kosovo, Sandžak i neke druge delove Srbije. Tako sama ja, sa koleginicom Jelom (kasnije Aleksić), došla ovde.
    Te seobe, kako kažete, nagle i s kraja na kraj, bile su uobičajne za to vreme. Mi smo ta generacija koja je kao mala preživela rat i strahote, po šumama, gladna i žedna i to nas je, valjda, očvrslo i navelo nas da sve smireno i tolerantno prihvatamo, shvatajući da je sve ono što je iza nas ostalo bilo još teže. Ja sam i po temperamentu i po prirodi miroljubiva, tolerantna i nekako prirodno shvatam stvari, da li misleći da je to neka - božja volja, ili sudbinski određeno, pa i prihvatam to tako.

I, eto, iz vojvođanske ravnice - stignem ovde. Nisam ni znala gde idem. Nisam ni predstavu imala. čak mi se majka malo i ljutila jer je od šefa železničke stanice čula da “nemam kud tamo” ali je majka znala šta je odlučnost u našoj porodici. Bila je zima kad smo Jela i ja stigle i raspoređene smo u Radničku školu, u jednoj baraci gde su išla ženska deca. Predavala sam domaćinstvo, kuvanje i higjenu. Direktorka je bila LJuba Radičević, a doći će da radi i moj budući muž Rizah Bećirbašić. Kad je došlo do reorganizacije, prešla sam u nižu Gimnaziju, pa u Gimnaziju i posle deset godina, kada je pristiglo malo kadrova, 1966. godine vratila sam se pozivu učiteljice.
    Što se tiče celog ambijenta u Prijepolju - ono je mene podsećalo na moju Liku: rastureno, sokaci, krave, kokoške, jedna ulica... Ma, kakav grad! Jaoj!!! Bilo mi je teško... Ali priroda je bila zdrava, ličilo mi sve na moj rodni kraj i ta nostalgija me, možda, ovde i održala. A, onda, bilo je i dosta obaveza, pa sam se polako privikavala i na mentalitet ljudi i dece. Išlo je... Nekako... Nisam se pre, iskreno, sretala sa Muslimanima i mislila sam da ta imena i prezimena nikada neću zapamtiti. A, eto, već 1956. godine udala sam se za Rizaha. Možda je to zaista bilo sudbinski. Bog je, možda, hteo tako. Nije mi se ništa činilo “posebnim” što se tiče mog muža jer je on bio veoma emotivna i široka ličnost. Bio je tihe prirode i naravi, tako da mi je to odgovaralo jer sam odrasla u smirenoj porodici. Moj muž je, upravo, bio jedna takva ličnost i to mi je imponovalo. Bio je nežan otac, a sam je sa 2 godine ostao bez oca.
    Prijepolje jeste bilo patrijarhalna sredina i porodica mog muža je bila gradska patrijarhalna porodica. Ne znam da li je porodica mog muža bila raspoložena prema meni ali kao strankinja druge vere nisam imala nikakvih neprijatnosti. Standard je bio takav da se veoma teško živelo u Prijepolju, moja svekrva je bila samohrana žena sa četvoro dece, a ja sam bila mnogo angažovana, tako da nisam mnogo ni obraćala pažnju. Da, moj muž je bio veoma društveno aktivan i nalazio se na mnogim značajnim funkcijama i ja mu nikad nisam stala na put. Ali ja sama - nikad to nisam koristila da bih se izdvajala ili da bi mi to bila odskočna daska za bilo šta. NJegovo odsustvo mi je smetalo nekada, pre svega zbog dece ali sam se mirila, znajući da to mora tako da bude jer funkcije vuku jedna drugu. No, sve je to njega odvodilo dalje od kuće, kao što mi je nekada odvodilo i oca. I, pošteno da kažem, volela bih da smo brinuli i da nešto više stvorimo. Jer moj muž, čini mi se, više se angažovao za celo društvo, nego za porodicu.
    Jesam li bila preskromna kao žena funkcionera?! Verovatno iz te skromnosti ja nikad nisam došla ni sa kim u konflikt. Verujte, ja o sebi nikad nikome nisam pričala. Ovo je prvi put sada Vama. Ne stidim se ali što da opterećujem ljude? Znam neke koji su se služili i lažima da bi se istakli. Meni to nije u prirodi. I ono što sam posedovala i čime sam mogla da se ponosim i izdvajam, ja to ili nisam umela ili nisam htela da ističem. Nisam za to rođena! U pravu ste, mnogi prosvetni radnici su brzo napredovali ovde ali meni je bilo dovoljno da sam cenjena i zapažena u svojoj školi. Pedesete i šezdesete godine jesu bile karakteristične i možda ste u pravu kad kažete da su se tada isticali ljudski kvaliteti, polagalo se na etičnost u profesiji, u odnosima među ljudimai nekakvu ličnu skromnost...Ja se uklapam u neku Vašu viziju nekog čoveka koji je trebalo da gradi takvo društvo?! Možda. To su Vaša lična zapažanja. Učenici imaju samo lepe reči za mene?! Ja sam emotivna i teško podnosim uvrede i poniženja i trudila sam se da zaista budem korektna i nikad nikog ne povredim. Cenila sam ličnost deteta i jednako sam ispoštovala svu decu. U mojoj školi, “Vladimir Perić Valter” je vladala radna i homogena atmosfera, ljudi su imali radni elan, malo je bilo zameranja, bili su tolerantniji i sa više razumevanja za probleme dece i porodice. Sada je sve površnije i teško bih sada mogla da radim - poznavajući sebe.
    Volela sam da idem u bioskop, želala sam da ima više pozorišnih predstava i to mi je nedostajalo. Nisam zazirala od ljudi ali mislim da su ljudi drugačije gledali one sa strane i možda je to jedan od razloga što se moja interesovanja nisu ispoljavala. Mislila sama da bi to ovde sve bilo kratkog daha, a ja ne volim poraze. Bila sam u realnoj sredini, bez uzleta ali i bez padova, bez rizika i to je za mene bilo zadovoljstvo duše. Dvadeset godina sam udovica ali nisam imala vremena da se osetim usamljenom jer nisam imala na koga da se oslonim. Mislim o sebi da imam čistu savest i bez obzira na materijalna dobra mislim da to ispunjava moj život. I moja porodica. Nikad nisam nikom ni pomislila, a kamoli nanela bol. Moj život je upravo na toj realnoj, srednjoj ravni i ne kajem se. To je moj izbor. Ili sudbinsko određenje.

Pribeležila:
Indira Hadžagić