Doktor je ljubazan. Govori tiho, uz smešak. Diskretan je. Govori o svom narodu, svoje tri domovine, sreći, zdravlju i etici. I o tome kako nije tragedija odlaziti. A u Prijepolje je stigao istog dana kad i “plavi” voz...  

Rođen sam u Palestini. Kao malo dete izbegao sam sa porodicom u Siriju 1948. godine. Bilo nas je devetoro braće i tri sestre. U svojoj novoj domovini završio sam srednju školu 1966. godine i godinu dana kasnije, stigao sam u Beograd, o svom trošku, čvrsto rešen da baš tu studiram. O Jugoslaviji sam imao dosta informacija vezanih za zemlju, uređenje, Tita i režim. Moja porodica je bila protiv toga, želeli su da studiram negde u zapadnim zemljama ali ja sam pripadao onoj omladini koja je u to vreme bila vrlo odlučna i rekao sam - Jugoslavija ili nigde! Privlačio me je taj socijalizam.
    Godinu dana sam učio jezik. Nije mi bio težak s obzirom na arapski jezik koji je moj maternji i koji je vrlo komplikovan. 1968. godine sam upisao medicinu. Beograd je bio prava metropola u to vreme. LJudi su bili gostoljubivi i dobrodošlica je bila svuda prisutna jer je narod bio neverovatno ljubazan. Ja sam živeo u Damasku i za razliku od njega, Beograd je imao sve odlike zapadnjačke kulture. Damask je drevni grad - kažu najstariji. A ipak, kad sam došao u Beograd zapazio sam da ima sličnosti između sirijske i ovdašnje kuhinje. Lako sam se adaptirao. Uopšte, smatram, ako živiš negde treba da se prilagodiš toj sredini...

O mojoj zemlji, Palestini, koja je tada bila u žiži interesovanja, malo se znalo jer svetska javnost i nije pružala dovoljno obaveštenja. Sad štampa govori šta se sve desilo jednom narodu, zna se dosta, a onda, zapadna štampa je bila prilično nezainteresovana za Palestinu i sudbinu Palestinaca. Malo se pisalo o jednom narodu u jednoj zemlji koje odjednom - nema...Pedeset godina je trebalo Zapadu da počne da rešava problem tog naroda i da se zainteresuje na pravi način...
    Ali, vratimo se Beogradu u vreme mojih studija. Naši studenti, kad su odlazili na fakultete u strane zemlje, odabirali su uvek fakultete koji se “traže”. Zato su se upisivali tehnički fakulteti, medicina, farmacija, stomatologija. Beogradski Univerzitet je imao veliki ugled u svetu i sa diplomom nekih fakuteteta mogao si da se zaposliš lako u bilo kojoj zemlji. Znanje koje se tu sticalo, mislim na naučno, bilo je na vrlo visokom nivou i to je bilo priznato svuda.
    U Beogradu sam se družio gotovo uvek sa Jugoslovenima. Voleo sam druženje i strašno sam bio lepo priman i u porodicama mojih kolega. Nisam stanovao u studentskim domovima, već privatno jer su mi to materijalne prilike dozvoljavale. Mene su školovala moja braća. Oni su trgovci i preduzimači u Damasku. Bio sam vrlo zadovoljan. U stvari - nikad nisam bio nezadovoljan čovek. Momački dani su tekli, ali ja sam uvek vodio računa o obavezama i stavljao na prvo mesto ono od čega se živi jer osećao sam veliku obavezu i prima braći. Planirao sam život veoma precizno. Izlazio jesam. I na igranke na Kalemegdanu i u bioskop. Išao sam sa stranim studentima u organizaciji Grada Beograda i na Frušku Goru i u Ohrid...Voleo sam da odlazim u pozorište... A fakultet sam okončao 1974. godine.
    E, tada su nastale dileme. U Jugoslaviji su se svuda tražili lekari. Ipak, ja sam otišao na jedno putovanje u Arapske Emirate, a potom se vratio i stažirao u Beogradu, merkajući oglase. Mogao sam da biram. Imao sam negde zamerke na klimu, negde na prirodu, na geografski položaj, na saobraćajne veze. Tada mi je moj zemljak, koji je ovde radio jedno vreme, preporučio upravo ovaj kraj jer ima brda, dobru klimu i prugu za more. I ja se odlučim.
    Došao sam 28. maja 1976. godine na dan kad je stigao i “plavi”voz. Stigao sam autobusom i vidim mnogo ljudi, pod kišobranima i to me malo začudi. Tada čujem da oni, po kiši koja je padala, idu da vide Tita. Nikad taj dan neću zaboraviti. Odmah su mi se svidela brda. U Siriji je sve ravno. Pa, onda, šuma. Sve mi je izgledalo kao jedna velika bašta. A u Damasku da izgoriš od asfalta!
    Prijepoljci su me dobro dočekali. Dobri su ljudi. U Bolnici su me odlično primili. A narod - ko narod. Malo su me zagledali, zvali su me Arafat ili Palestinac ali ja sam to razumeo. Kasnije - svi su me prihvatili. Radio sam i u Brodarevu tri godine, a onda kao specijalista za uho, grlo i nos do 1994. godine u prijepoljskom Medicinskom centru.Te godine sam otišao u Siriju, konkurisao sam za mesto lekara. Na konkurs se prijavilo 216 lekara iz celog sveta, polagao se kolokvijum i prošla su samo nas 42. Godinu dana kasnije, zbog porodice, vratio sam se u Prijepolje i otvorio privatnu ordinaciju.
    Uvek sam bio veoma vezan za porodicu. Posle dve godine provedene u Prijepolju sam se oženio meštankom. Nismo se pre toga poznavali ali sudbina je to bila jer ona liči na Arapkinju! Kad mi je pre petnaestak godina dolazila majka, pitala me je kako mi je ovde. Rekao sam da je sve dobro ali da sam pomalo usamljen, da mi je dosadno. Ona mi je tada rekla da ne smem nikad da kažem da sam sam kad imam suprugu i decu. To je bila važna rečenica. U stvari - meni je svejedno gde sam. Ovde, u Siriji, Africi, Americi - tamo gde mi je dobro, tu je moje mesto. Ništa meni ne znači ta materijalna strana. Da mi znači - ne bih bio u Prijepolju. Sloga, sreća i zdravlje - to je najvažnije u životu.
    Prijepoljci su srdačni ljudi. I mislim da sam cenjen u čaršiji. Prijepoljci vole društvo i vole da izađu u susret, da pomognu. Ja sam to uvek osećao. Veličina čoveka i jeste u tome koliko pomaže drugome, koliko je spreman da učini. Ipak, ako sebe cenite - i drugi će to poštovati.
    Kakvi su Prijepoljci pacijenti? Pa, ja verujem da niko ne dolazi kod doktora na kafu. Nešto ga tišti, muči ga, čak i ako tako ne izgleda. Važno je reći da je prijepoljska bolnica nekada imala zaista izvrsne uslove, najbolje posle Užica i gotovo sve specijaliste. Sada se sve malo suzilo i centralizovalo. A uvek treba ići dalje. Lekar se oseća neprijatno i nemoćno ako nema lekova, zavoja, injekcija. Ako nema adekvatnog leka- šta pacijent ima od moje dijagnoze?! Ja lično nisam bio u toj situaciji. Ali i sada, kad imam privatnu praksu, kad dođu pacijenti i prvo pitaju koliko košta pregled, meni je jasno da ti nemaju mnogo novca i ja ne tražim da o tome prvo razgovaramo jer je za čoveka i prinuđenost da postavi takvo pitanje već dovoljno poniženje. Znam, ima priča da lekari u državnim bolnicama neće da pregledaju pacijenta već ga pošalju kod sebe privatno. Ali to je već priča o gubitku etike i tada lekarski posao gubi smisao, a lekar gubi autoritet. LJudi vas neće ceniti ako samo gledate pare. Primiti mito - to je poniženje. Kad sam tek došao, ljudi su mi donosili piće, kafu, čokolade i ja sam to odbijao. Ali kažu mi da ih time vređam i posle sam to prihvatao jer sam shvatao da je to znak pažnje. Sve van toga je van etike profesije jer ako radim kao lekar u nekoj instituciji ja sam obavezan da budem savestan bez obzira na platu.
    Više od pola života proveo sam u ovom gradu. Onda je u redu da delim i dobro i zlo sa ovim ljudima. Ipak, ne znam šta će biti sutra. Čovek ide tamo gde mu je bolje. Ali Jugoslavija je moja treća domovina. To uvek nosim u sebi. Moj mentalitet je nomadski jer u mom narodu nije tragedija ako se odlazi, ako se menja mesto i zemlja. Ja imam rođake u Americi, u [paniji, ma svuda po svetu. I ja sam se uvek osećao kao građanin sveta. Ovde to nije tako. Ovde je meni bilo zanimljivo da se pravi pravi ceremonijal čak i oko odlaska na odsluženje vojnog roka. Kod nas samo najbliža porodica to zna, a ovde se to dramatizuje, priprema, pesma i suze. Prijepoljci ne vole nigde da odlaze. Čak i kad stagniraju. A ta odlaženja treba shvatiti normalno jer veoma je važno videti svet. [to više vidiš, više i znaš. Ovde preovladava taj stav učaurenosti. To je meni čudno.

Pribeležila:
Indira Hadžagić