Kao i svi Prijepoljci, odrastao sam više na ulici, nego u kući. Čim svane, izađeš do prvog “rekvizita” (lopte) a onda - leti na Lim, a zimi na sankanje ,bolje reći na - liguranje. Kući se vraćalo s mrakom. Zimi - promrzao, leti - mokar i izgreban od “halačine”...
    Da, mi “Potočani” smo imali izvrsne staze za zimske sportove. Spuštali smo se od Ravana do Mileševke. Spuštalo se na ligurama (ne potkovane) ili “čeliklijama” (potkovane), bobovima (polagalo se specijalno za “bobistu”). Održavalo se na toj stazi i takmičenje grada za najbrže sanke, ligure i skije. Skije su se pravile najčešće od parmaka. Na tu “vozaljku” je izlazilo i malo i veliko...
    Prijepolje je uvek bilo divno jer- odakle god dođeš - izlaziš na reku. Celo leto je bilo na Limu. Tamo je bio ceo grad jer je svaki komšiluk imao svoju plažu. Najglavnije su bile na “bukovima”, “maloj steni”, “tavniku”. Polaganje plivanja značilo je preplivati “bukove”. Tu su se okupljali najčešće studenti, a mi mlađi mogli smo “ući” u društvo pod uslovom da preplivamo do Mujagine bašte i donesemo šljiva...
    Po želji ili zahtevu roditelja upisao sam Učiteljsku školu, iako sam ja već bio upisao zanat za radio i TV mehaničara. Uvek sam voleo zanate. Međutim, Učiteljska škola je bila zanimljiva pre svega zbog - instrumenta. To je za mene bila najčvršća veza sa školom. Učio sam da sviram, pa sam svirao u školskom orkestru ( bilo je 30 članova Tamburaškog orkestra) a kasnije sam osnovao i Tamburaški orkestar na nivou grada. Svirao sam “prim”... Sada? Ponekad sviram...
Tada počinje i ta priča o omladinskom radu. Nekadašnji Omladinski dom sve je više postajao kafana, pa je tako potekla ideja da se pravi drugi, tamo na kraju grada. U toj zgradi je nekada bio “Elan”, pa su bili smešteni brigadiri koji su gradiloi prugu, a kad su oni premešteni na Jabuku, mi smo tražili i dobili tu zgradu. Radilo se i dan i noć, omladina celog grada je bila zainteresovana da dobije taj svoj kutak. Stvarao se jedan novi imidž mladih. Takav imidž je tražio novu zabavu, saradnju sa drugim sredinama, intenzivno druženje, kreativnost. Sa tim novim Domom za mlade stvoreni su bili uslovi za sve aktivnosti. Radili su i klubovi i udruženja, pravljene su zabave, matinei, igranke. Ovde se dolazilo iz drugih opština zbog bogatog zabavnog života u odnosu na druge gradove u široj okolini. Ja sam na mesto predsednika omladine došao na zahtev upravo mladih i to nisam shvatio kao neku nadređenu funkciju, već kao posao organizatora. Imao sam razloga da se ponosim i sa tim radom ali i sa mladima u gradu iz tog vremena...

    Onda su došli - izviđači. Bilo je to na početku sedamdesetih godina kada je iz Sarajeva došao Izviđački odred “Valter Perić”. Tako smo i mi formirali Izviđački odred u gradu i narednih sedam godina za taj odred sam bio vezan više nego za svoju kuću! Izviđač - to je čovek koji voli prirodu, druženje, zabavu i zadatak organizacije je i bio da upoznajemo ljude, prirodu, gradove, da čuvamo taj svet prirode ali i da razvijamo svaku vrstu druženja i komunikacije. Putovalo se po celoj Jugoslaviji, bili smo na svim saveznim smotrama, od Bleda, Petrove gore, Boračkog jezera, Kopaonika, Borika, Mostara, Ploča... Uspostavili smo konstakte sa svim izviđačima u zemlji. Taj period moga života i sada smatram izuzetnim. To je bilo vreme kada smo bili vaspitavani da cenimo rad, da poštujemo drugog, svoju i tuđu sredinu, da ne misliš nikome zlo, da nikome ne naškodiš ni na koji način...Mi smo imali neke nepisane “uslove”. U izviđačima su bili najbolji, najlepši i najsposobniji. A takvi su sami dolazili jer su umeli da se prepoznaju. Većina je diktirala kodeks ponašanja, a većinu su činili poznati i priznati mladi ljudi u gradu. Neki kažu da sam zbog svega toga ostao mlad i sada, posle pola veka života! A ja, kad se i sada predstavljam nekim starim poznanicima kažem - Omladinac jer mi je to bio nadimak! A malo je ko znao i kako se zovem.
    Moje ime je Sabahudin ali su me uvek zvali Vehbo, čak i moja majka je zaboravila to moje ime koje je uvedeno u zvanične “knjige”...
Meni je sada velika praznina jer u gradu nema ničeg što bi ličilo na to organizovanje i okupljanje mladih. Ogromna energija zauzdana je na terasama kafića. A nekada su druženja mladih bile prave pozorišne predstave koje su nastajale kao plod tog omladinskog duha. Život mladih danas je monoton život bez zabave i sadržaja...
Voleo sam druženje. Mnogi su smatrali da sam u svojim kontaktima spontan, da pričam izvorno, neusiljeno, prihvatljivo za sve. Možda i zabavno jer uvek sam pričao da bih druge oraspoložio. Nikad suprotno. Po malo tamburica, pomalo pesma, neka anegdota... Malo se ogovaralo ali nikad zlonamerno. Pričalo se do kasno u noć, sedeći na prozorima Čitaonice ili ispred Gradske kafane. Čekalo se do četiri ujutro da bi se svratilo na vruć hleb u Pekaru. Ja sam ostao dugo i uporno na korzou i kad ga više nije bilo. Voleo sam da šetam jer je to za mene ljubav prema ovom gradu, ljubav prema njegovim navikama... Ponekad mi se čini da Prijepolje volim više nego iko. Išao sam svuda po svetu i pričao o Prijepolju i žurio da se vratim da bih saznao neki novi događaj...
    Tako je nekada postojalo Društvo esteta. To su bili prijatelji grada koji su brinuli o njegovom izgledu, njegovoj okolini, baštama, cveću, zelenilu, balkonima... Mi smo sami organizovali čišćenje korita reka. Zbog grada i sebe samih. ljudi su se trudili... Žao mi je što toga više nema...Nema entuzijazma...Društvene prilike su učinile da više niko ništa ne radi iz entuzijazma. Ja jesam entuzijasta. I sada bih radio dobrovoljno u tim organizacijama jer to oplemenjuje, obogaćuje, a koristi i pojedincu i gradu. Radio sam mnoge poslove, menjao radna mesta, imam indekse sa 10 fakulteta! Jeste, upisivao sam ih, nameravajući da sebe usavršim, da se obrazujem, da više saznam ali ih nikad nisam završio jer nisam imao vremena. Uostaom, moj lični interes sam uvek zapostavljao. Lični interes je najmanje važan ako je pojedinac svojim radom ostvario da društvo bude zadovoljno. Kad su svi oko tebe zadovoljni, onda ti je duša puna i onda ćeš i ti biti zadovoljan. A ako si ti jedan postigao za sebe sve, a većina oko tebe nema ništa - onda je to najveća tragedija društva. Ne žalim ni za čim ličnim. Žalim što ono što sam radio nije nastavljeno. Kad sam radio u Domu revolucije, okupio sam mnoge amatere. Aamaterizam je obuhvatao tada sva kreativna ispoljavanja ljudi. I u oblasti pozorišta, i slikarstva, muzike, književnosti. Čak su radio-amateri bili nagrađivani na jugoslovenskom nivou. Tada je u gradu zaista bilo živo. Svi su želeli da se uključe u taj kreativni život grada. A sada nema toga. Nema kulturnog života grada. Šteta. I za grad i za taj Dom revolucije koji je pravljen za budući vek a mi smo ga “potrošili” u ovom veku. Tužan sam često jer su neke moje vrednosti izgubile “sjaj” ili su potpuno izgubljene. Sve zavisi od ljudi u jednom gradu. U modi su sada “stranačke aktivnosti” a ne rad na afirmaciji društvenosti i duha u gradu. Time se ne bave čak ni oni koji za to primaju platu. Više vole “strančenje”. A ja? Volim što me smatraju “večitim prijepoljskim omladincem”.

Pribeležila:
Indira Hadžagić