Otac mi je bio železničar i ja sam rođena u selu Lipovac, pored Aranđelovca, a da u njemu nikad nisam živela. Osnovnu školu sam završila u Lajkovcu, koji je tada bio selo. Kad sam završila tu osnovnu školu, mogla sam u to vreme da budem samo kućna pomoćnica, ali pošto sam bila dobar đak, moji su me poslali u Gimnaziju koju ću pohađati u Aranđelovcu. Bila sam odličan đak i oslobođena sam bila polaganja mature. Ali - pitanje je bilo: “šta sada? šta upisati?!”
    Nekako sam razmišljala o francuskom jeziku jer sam ga vrlo dobro govorila ali - pomislim: kad završim taj jezik, pa onda predajem u školi, pa onda završim časove ali moram da nosim sveske da pregledam kući. Nikad odmora... Sve je tako mislim, a otac me vodi u Beograd da upišem fakultet. Nikad ja nisam bila do tada u Beogradu. Stanemo pred Filozofski fakultet, ja gledam one odseke i odlučim se za geografiju. Nisam mnogo razmišljala. Potajno sam, istina, možda priželjkivala i medicinu ali sam odmah odustala zbog slabog imovinskog stanja. A geografija, i sada smatram, spada u vrlo obrazovne predmete. Kad nju poznaješ i mnoge stvari druge poznaješ... Bio je oktobar 1946. godine...
    Beograd je tada bio još u ruševinama. Stanovala sam najpre kod ujaka ali tamo teške prilike, pa se preselim kod drugarice, a onda privatno stanujem. Promenim tri gazdarice ali svaka je od mene očekivala da budem i kućna pomoćnica. Za te četiri godine, a diplomirala sam u junu 1950. ja ne znam da li sam od kuće primila i 4000 dinara. Imala sam sreće da dobijem stipendiju Ministarstva za trgovinu i snabdevanje ali je to značilo da moraš posle svakog ispitnog roka da se prijaviš i da oni vide da si sve položio pa da daju dalje stipendiju...
    Šta? život mladalački?! Odevanje?! Moda?! Dete moje! Bilo je devojaka koje su bile obučene da ti pamet stane. Pa kad su došle najlon čarape, a mi samo gledamo... Na Geografskoj grupi bila je uglavnom sirotinja. Moji drugovi su nosili vojničke cokule i vunene čarape. A da ti kažem kakva je moda bila - ja sam zimu provodila u dokolenicama od vune koje bi mi isplela moja baba. Dok odem na fakultet, meni po kolenima sve modri pečati. Da se smrzneš. Da umreš od zime. Odeš na ručak u menzu - čeka te tanjir neke prljave vode, kao da su sudovi oprani. Ponekad pliva i neko zrnce testenine. Ne možeš da jedeš. Odnesu tanjir i donesu geršlu. To ti je ječam bez košuljice, skuvan na vodi. Zahvate, bace na tanjir i formira se polulopta i dok stigneš - ona se “uštirkala”, stegla. Pored toga, čeka te kocka žute proje. Do dana današnjeg nisam odgonetnula kako je pravljena jer bila je mokra ali kad zagrizeš, na onom ugrizu ostane krv iz desni, toliko je to bilo tvrdo.
    Posle dve godine studiranja, dobila sam dom. Kažem drugovima u Omladini: “ Spasite me! Ne mogu više da budem i student i kućna pomoćnica!” I dobijem sobu. U sobi nas deset studentkinja. .. LJudi neće verovati, sve smo se divno slagale. Ni jedna od nas nije imala kompletno da se obuče pa da na nešto izgleda. Poslednja sirotinja. Ali ako jedna izlazi - otvaraju se ormari, biraš - ko te pita šta se s čim pari - samo da nije pohabano. Pozajmljivale smo sve - osim veša i čarapa...
    Posle sam primljena i u Partiju. Kažu mi: “Jel’ ti otac slavi slavu”? Kažem: “Slavi”. Oni: “Da ga teraš da se odrekne”. Ja kažem: “Ja da teram oca da ne slavi?! Ako je to uslov - dižite ruke od mene!” Nisu digli. Primili su me. Tada, dođe mi do ruke “Komunist” broj 3. Mart 1947. U tom broju Titov članak o “liku komuniste”. Kako je bio predstavljen - to je za mene bio idealan čovek. da poželiš da svi ljudi budu takvi. Da, želela sam da se primaknem tom idealu, čoveku koji ne laže, koji se žrtvuje, koji radi, koji je entuzijasta...
    Moja dominantna osobina? Nikad, nikad, Indira, nikad nikoga nisam molila. To je ostalo do danas. Uvek sam imala toliko ponosa da nikad nisam htela da molim. Da vučem za rukav - ne! Imam principe koji su možda glupi, ali ja ne odstupam. Ostala sam naivna, u životu. Ostala sam čistog srca. Radila sam sa decom i nisam zbog toga naivna, nego sa decom si morao biti čista srca, ako hoćeš da te poštuju, da u tebi gledaju i prijatelja i profesora. Nisam mogla da učenicima pričam jedno, a radim drugo...
Zbog toga što nisam htela da molim nikoga, stigla sam i u Prijepolje. Direktor Gimnazije u Kraljevu, kome sam se zamerila, rekao mi je pred 30 ljudi da će mi se osvetiti. I naglasio: “Ako ja ostanem u Kraljevu, ti nećeš“. On je ostao. Ja sam dobila premeštaj. Nisam znala osim na karti gde je to. Da, sreća da sam predavala geografiju (smeje se). Neki čovek mi veli” “Da li vi znate šta je Sandžak? Radio sam u Pazaru i vrana mi kost ne odnela tamo”. A ja kažem: “žive li tamo Jugosloveni? Gde žive dva Jugoslovena, biću i ja treća. Sednem u voz. Međeđa. Mrak. Moram da presedam do Priboja. Uđem u voz. Dva posle ponoći. Držim svoj kartonski kofer čvrsto - to malo prnjica u njemu bilo je sve što sam imala. Sednem. Bila sam te noći, između 12. i 13. oktobra 1954. jedina žena u vozu. Neki čovek me pita gde ću, šta sam, ko sam i veli mi: “Ne boj se, ja sam iz Brodareva”. Mislim: “Baš ti ja znam šta je to”, ali on mi kaže da će i on do Prijepolja. Izađem u Priboju. šest ujutro, magla pala, hladno, a ja se zaflasterisala za onog iz Brodareva jer ako mi ode - kuku! Kažu - autobus za Prijepolje ide u 16 sati. Joj! Uđemo da popijemo kafu, kad na vrata neki mladić. Svi povikaše: “Evo ga Sinan. Vozi kocku za Prijepolje”. Tako sednem u kamion i kažem uvek: “Sinan Sadiković me doveo u Prijepolje”.
    Opština je bila kod pijace. Sada je to Zavod za urbanizam. Dočeka me drug Ahmo šehović, tada predsednik Skupštine opštine. Pozlatila mu se zemlja, uvek kažem, pošto je pokojni. Toliko mi je pomogao. Tražio je za mene sobicu, da se smestim. Nisam mnogo ni tražila.
    Prijepoljska Gimnazija imala je tada za direktora Slovenca Jožu Kosa, koji je bio profesor, neke predmete je predavao Abdurahman Hašimbegović, koji nije bio profesor ali je imao diplomu ekonomskog fakulteta. I došla sam ja. Mesec dana posle mene doći će Milan Pleskonjić. Ostalo su bili učitelji ili svršeni maturanti koji su predavali.
Nikad nisam zažalila što sam došla. I ostala. Volela sam svoj poziv. Smatrala sam da profesor nije samo predavač. Moje mesto u školi, tako sam gledala, je više. Ja sam tu da savetujem, da vaspitavam. I oduševljavala sam se kad su mi prilazili i govorili ono što sam im rekla. Nisam se dakle provukla kroz školu kao “pas kroz rosu”. Treba talenta za prosvetnog radnika. Da budeš i dobar glumac. Dok sama radila - znalo se ko je ko.
    Znam, bio je mene glas da Marija ne voli devojke. Nisam ja volela praznoglave. Konkretno. Dođe mi na čas, počupala obrve, samo nekoliko dlačica, gleda kartu i mene, ni da bekne. Ja kažem: “Slušaj curo, da si to vreme koje si provela čupajući obrve učila geografiju, dobila bi četvorku”! Ili - nosi dugu kosu, ne vide joj se ni oči i ja kažem: “Imate četiri mogućnosti - punđa, rep, kike ili kratka kosa”. Hoću da gledam u oči učenika! Zar je to mržnja? I danas mislim da žena mora da ima u glavi a da nije mnogo važno ono na glavi. Da ne bude lutka.
    Žao mi je samo što sam otišla rano u penziju. Radila sam samo 25 godina. Kad sam dobila invalidsku penziju - plakala sam. Bila sam živa - kažem sada - dok sam mogla da se krećem. I idem u školu...

Pribeležila:
Indira Hadžagić