Zapažala sam je godinama zbog boje odeće. Uvek su to bili vedri tonovi i mislila sam da to mora biti osoba koja u sebi ima puno životne radosti. I spontanosti. O svemu govori neusiljeno i otvoreno.

Odrasla sam u čehoslovačkoj, u Ostravi. Bio je to najveći industrijski grad u zemlji u to vreme. Bila sam najstarije dete, imala sam dva mla|a brata i od malena sam imala posebnu odgovornost. Najstarije dete mora da vodi računa o svemu, da sluša, pa je tom detetu i najteže.
    Otac je bio previše strog. Ja to i sada osu|ujem, posle iskustva sa učenicima koji su imali stroge roditelje. To nije dobro. U redu, neka je roditelj strog, ali nikako prestrog. Mora da ima razumevanja za dete. Dobro, ja sam imala od strane roditelja razumevanje za neke stvari ali za neke osnovne - devojka ne sme, a muškarci to smeju! Recimo, gledala sam iz stana, koji je bio veliki, četvorosobni, iz jedne sobe jedan bioskop, a iz druge drugi bioskop. Ali nisam smela da idem ni u šest sati da gledam filmove jer je to bilo - kasno! Ostalo mi je žao zbog toga jer nikad nisam mislila da u tome treba da se razliku devojke od dečaka.
    Moji mi nisu branili da se bavim mnogim stvarima. Išla sam u muzičku školu koju sam završavala uporedo sa gimnazijom, bavila sam se atletikom, igrala sam odbojku i nisam baš imala vremena za lutanje unaokolo. Volela sam da pevam. Posebno narodne pesme. Igrala sam i u folkloru. Ja ovde kad sam došla, mene je iznenadila muzika po selima. Oni pevaju: "Oooooo!" Pola tona, jedan ton, upotrebljavaju smešne reči koje se rimuju. Meni je to bilo vrlo interesantno jer je češka muzika melodična, višeglasna, pa sam zbog toga volela da pevam u dalmatinskim klapama, kad sam dolazila na jugoslovensko more.
    Da, ja sam uvek za disciplinu. Ne volim kad neko kasni, kad ne drži reč. To je meni nepoznato. Ja ni svoje dete nikad nisam lagala. Kada je bio mali i nešto se razboleo, pa je morao da prima injekcije, pitao me je da li će da boli. Ja nisam pričala da neće da boli. Hoće. Ali će da pro|e brzo. A sestra koja je davala injekcije kaže mu da će mu kupiti pušku ako ne bude plakao. On nije plakao. Ali ja sam morala da mu kupim tu plastičnu pušku da on ne bi otkrio da sestra laže. Tako i danas tu sestru zovemo - sestra s puškom! Ne volim obećanja koja se ne mogu ispuniti, kao što ne volim ni neprimerene kazne.
    Posle završene gimnazije, studirala sam češki i ruski jezik. Ja sam od malena želela da predajem u školi. Volela sam jezike, jer jezik otvara svet. Uvek sam volela da putujem. Ja sam završila fakultet na vreme, svaki ispit (osim jednog) dala sam u junu. Raspuste sam koristila da radim, zaradim i da putujem. Zimi sam išla na skijanje, najčešće na Tatre i radila sam čak i kao instruktor, bez plate, ali su stan i hrana bili besplatni. Leti sam želela da idem na more. Odlazila sam preko granice koliko je to bilo moguće. Kad sam završila fakultet, i počela da radim, dala sam jednom dve svoje plate da bih se "ubacila" u neko agencijsko pitovanje rudara i tako provela novogodišnje praznike u Holandiji i Belgiji.
    Ne nisam osećala "skučenost" u mojoj državi. Više mi je smetala gomila papira ako čovek želi da putuje. I razmena novca za devize jer je kurs bio grozan. Ali nikad nisam videla dilere. Smetalo mi je, na primer, što su se jedno vreme prikazivali samo ruski filmovi. Neki su bili divni, ali ako imate samo jedno - onda je to jeza. Kao kad gledate samo američke filmove. Mora da bude sloboda izbora, da sam odabereš. Ne volim kad mi neko natura mišljenje... Ali najviše sam volela more. Jugoslovensko more je najlepše more na svetu. Bila sam desetak puta i to po tri nedelje. Išla sam uvek kod jedne porodice jer sam dozvolu dobijala na osnovu njihovog poziva. Dolazila sam i sa mamom i sa drugaricom. To je bila ribarska porodica, imali su neke "trojke" brodova, lovili ribu na otvorenom moru sa reflektorima. To me interesovalo, išla sam sa njima, učila jezik. Divno smo se družili i puno razgovarali o muzici.
    Te godine kad su Rusi ušli u čehoslovačku ja sam bila na moru u Jugoslaviji! Saznala sam tu vest ujutru ali nisam sve najbolje razumela. samo sam shvatila da je u mojoj zemlji rat. Bile su zatvorene granice, nisam mogla da se čujem sa ocem. Uplašila sam se. Tada sam zapalila prvu cigaretu jer sam bila protivnik pušenja ali su mi moji domaćini rekli da će mi biti lakše. Bili su to dani neizvesnosti i straha. Sa Brača sam ortišla za Split, čekala sam nekoliko dana i jedan avion je konačno krenuo do Praga. Kad sam stigla na aerodrom u Ostravi, svuda su bili vojnici i tenkovi. Ratno stanje. Kiša. Pričli su mi da se Rusi umivaju u barama jer niko nije hteo da im pomogne. Bili su agresori. A ja sam predavala ruski jezik! Teško mi je bilo. Dobila sam napad žuči jer je trebalo da spremam akademiju sa učenicima, da vodim hor, radila sam i pozorišne predstave ali nisam tada bila u stanju to da radim i završila sam u bolnici. Volela sam ruski jezik i dalje i videla sam neke ruske mladiće, dečake, koji nisu imali pojma gde su došli. Narod nikad ne zna šta se u stvari dešava...
    Da, verujem u sudbinu. Uverila sam se u to više puta. I svoga supruga sam upoznala na moru. Bilo je to leto kad sam želela da vidim i druge gradove , pa smo drugarica i ja otišle do Ulcinja i u povratku se zadržale u Makarskoj. Tamo je bio veliki omladinski kamp. Tu smo se sreli. Družili smo se nekoliko dana, ja sam se vratila u svoju zemlju pa smo se dopisivali. Onda je on došao u moj grad i upoznao se sa mojom porodicom. On je bio pristojan, ozbiljan. Tako smo se u čehoslovačkoj i venčali. Ponekad mi i sada kaže: "E, nisam ja razumeo šta me oni pitaju, pa sam rekao - da"! Bila je to jedna od sudbinskih stvari. Planirali smo da živimo u čehoslovačkoj ali moj muž je imao studentski kredit, trebalo je da to vrati a ja nisam mogla da mu pomognem sa svojim krunama. U svom gradu, u Prijepolju, odmaha je dobio posao jer nije bilo profesora matematike. Ja sam se složila da živimo u njegovom gradu jer neka barem on bude blizu svoje porodice. Tako sam na svoj ro|endan prešla granicu!
Interesantno je da sam ja Prijepolje videla i ranije, kad sam jednom putovala na more. Vodila sam neke zabeleške i utiske sa putovanja i zapazila sam spomen-kosturnicu. Svidelo mi se zelenilo i reke. I sad mi se to svi|a. I što je Prijepolje čist grad...
    Ja sam dosta otvoren tip, društvena sam, volim da sklapam poznanstva, volim da imam prijatelje. Od prvog dana, pa do sada, za ovih trideset godina, volela sam da se družim sa komšijama da se upoznamo, da ne živomo svako za sebe, svako na svojoj usamljenoj planeti. Svi su bili fini prema meni. Samo su običaji bili drugačiji. Recimo, čehoslovačka je bila socijalistička zemlja ali tamo su svi slavili Božić. To je praznik porodice kad su svi blagi, svi žele jedni drugima lepo, kupe jedni drugima poklone. Ovde nije bilo takvih običaja.. Ja sam slavila svoj Božić koliko sam mogla u krugu moje porodice. Ovde sam naučila da se poštuju slave, a saznala sam i o Bajramu.
Uvek sam insistirala da se uče jezici. Predavala sam i u školi fakultativno engleski kad se on zvanično nije učio. Jezici su bogatstvo. Masarik je govorio: "Koliko jezika znaš, toliko vrediš kao čovek". Ovde mi je uvek nedostajalo više aktivnosti. Pevala sam u gradskom horu dok je postojao ali sve drugo što me je interesovalo kao da se ovde nije uklapalo u udatu ženu. Ženi je ovde pre svega mesto u kuhinji, da pravi zimnicu... Ovde sam to naučila- da pravim paprike, pa onda da ih punim kupusom, pa sirom. Ja sam samo pravila krastavčiće jer je to specijalitet moje zemlje. Znala sam da spremam kompote ali ne i - slatko! Ja ni sada nikog ne služim slatkim. Ne služim ni kafu pre ručka jer se ona pije posle ručka.
    Boje koje nosim kažete da su vedre? Hm! Priznajem da sam bila malo drugačija i te svetle boje nosila sam dok sam radila. Kad sam otišla u penziju, promene su za mene bile velike. Ali shvatila sam: ako nešto meni nije dobro - to sam kriva sama. Treba čovek da se bori za svoje "ja". Da ostane barem u nečemu veran sebi, za šta je živeo. Sećam se, jednom mi je bilo teško i ja se našminkam, lepo obučem i iza|em, a mene pitaju: "Jesi li to pošla na ispraćaj ili svadbu?!" Kažem - ne, pošla sam da prošetam!!! čovek mora sam da se bori sa sobom. Ovde su žene "ubijene". Posebno one sa sela ili one koje nisu zaposlene. Muškarac ovde ima pravo da ode kad mu se ide, da gleda šta mu se gleda, da se odmara kad mu se odmara... Žena mora da drži do sebe. Ali i okolina treba da je tretira više kao - čoveka...

Pribeležila:
Indira Hadžagić