Radio u ratu
“vi ste na talasima radio ’polimlja’...”
Frekvencija: lokalna, globalna i mobilna.
Polimlje 1926
“Dobro jutro, poštovani slušaoci”...
“Dragi slušaoci, ostanite sa nama na ovim talasima...”
“Ovo je vaš radio...”
Radio “Polimlje” od 25. marta svoju frekvenciju podredio je informacijama. Glad za saznanjima, glad za vestima, obaveštenjima, potreba da se bude informisan - to je obeležilo početak rata. I jedna misao sa kojim si ustajao, prvo tražeći na skali svoju stanicu: “Je li prestalo?” Ili :”Šta su noćas gađali”.
Novinari radija su navikli da se prilagođavaju, da misle brzo, da budu praktični, konkretni, koncentrisani jer radio je “vruć” medij i kao takav do slušalaca dolazi samo ako je sugestivan i svestan odgovornosti za javnu reč.
U stvari, najteže je bilo tog četvrtka u sedam sati reći koliko je sati i pročitati prve vesti. Glas nije smeo da zadrhti. Sa slušaocima deliš strahove i nade ali glas je sve. Glas kome se veruje, glas koji umiruje, glas koji ne ostavlja dileme.
Redakcijski sastanak: tišina, dati prednost vestima od vitalnog značaja. Kolege u rasporedima za dežurstva. Popodnevna smena koja se martovskih večeri vraća kući praznom ulicom. Ili jutarnja smena koja ide na posao dok se tek budi grad sa prvim bleskom dnevnog svetla posle slabo prospavane noći...
Ekstremne situacije su te u kojima ljudi pokazuju svoje pravo lice. Pre svega kao ljudi, kolege, prijatelji, profesionalci na svome poslu. Duh kolegijalnosti i razumevanja je jedini afrodizijak, jedino što ti daje impuls i veru da radiš nešto što prevazilazi ličnu afirmaciju i daje novi oblik samopotvrđivanja koji nikada ne bi otkrio u sebi da nije upravo bilo te ekstremne situacije. A rat je ekstremno ljudsko okruženje.
Pričalo se: radio stanice su potencijalna meta za uništavanje...Radio je moćan medi, brz i mobilan, prilagodljiv svakim uslovima. Tako je malobrojna “kuća” počela svoja noćna dežurstva od osam do osam. I da vidite kako nestaju strahovi, kako se na specifičan način osluškuje noć u gradu, kako se bdije pod znakom vazdušne opasnosti i jedina misao je: da se ne izgubi talas, da se ne izgubi frekvencija...Čim ujutru dođeš na posao, svratiš u studio da pogledaš kako izgledaju oni koji nisu spavali celu noć. Nasamejano lice, malo krmeljavo poznato oko, nekoliko desetina cigareta u pepeljari i rečenica: “Sve je prošlo dobro”...
Za tri meseca postojao je prioritet koji se prećutno podrazumevao: Komanda grada, policija, Centar za obaveštavanje, pekara, saobraćaj, vodosnabdevanje, struja... Ne, nije to bilo monotono. Bilo je to korisno i umirujuće...
Setim se kad smo izgubili Radio Beograd kako je nenadmašni “krpitelj” našeg radija NJegoš Divac doneo svoj tranzistor ( mislim da beše neki pola veka star “Riz”) i kako smo i bukvalno uz pomoć improvizovanih žičica, priključeni kao na neki aparat za infuziju, prenosili vesti jer su vesti bile sve. Kafe je moralo biti, čokoladnih napolitanki a za vruć burek se valjalo dogovoriti...
Od 25. marta do 25. juna objavljeno je 921 informacija. Najdraže su bile one koje smo vodili kao O.K. To će reći da je stanje u određenoj oblasti bilo dobro, da sve funkcioniše i to je unosilo mir, olakšavalo rad... Dakle, bilo je prostora i za čuvenu igru pet puta pet koju smo zbog sporog vremena preinačili u šest puta šest. I ta mala, pomalo detinjasta igra, bila je bolji sedativ od bilo čega.
Jeste, priznajem, ponekad smo “krčali”, nervirali su se ljudi što ne mogu da nas “uhvate” ali ostaje to među nama kako se talasi sabiraju u maloj mikseti ulovljeni po nebu prepunom buke i signala koji se rasipaju šireći svoju moć.
U stvari, radio jeste malo čudo, čudo koje se ne može objasniti tekstom u novinama, mala kutija sa ljudima koji se u njoj kriju, koji se ne vide. Zar nije svako od nas, kao klinac, zavirivao u svoj radio tražeći ljude i mesto gde se oni kriju u toj kutiji koja priča. Ono što radio čini čudom jeste i to što se lik koji čuješ zamišlja, što ga voliš ili ne voliš samo zbog glasa i na osnovu njega stvaraš sliku lika. Samo na radiju taj lik koji ima samo glas, a glas je odraz duha, nikada ne stari. Zato je radio večito mlad i svi koji rade u tom mediju.
Radio ne traži ništa. On je taj koji daje. Razmišljajući u danima koji su za nama o tom radiju prelistavam : Markoni je 1895. poslao prvu poruku radio telegrafski preko Atlantika. Od tada, pa do prvog radija prolazi deset godina.1906. godine u prvoj eksperimentalnoj emisiji i Americi progovorio je čovek. Prva prava radio emisija emitovana je 1910. godine i njen autor bio je Deforesto.
1904. godine kod Bara, Markoni postavlja radio telegrafsku stanicu, prvu u Jugoslaviji.1905. godine druga radio stanica postavljena je blizu Podgorice i imala je direktnu vezu sa Ajfelovim tornjem. Tako cetinjska štampa biva najobaveštenija na Balkanu. Zahvaljujući radiju. Emisiona radio stanica puštena je u Beogradu 1929. godine.
1945. godine u Jugoslaviji je bilo 10 radio stanica. Deset godina kasnije 16 ali čak četiri puta više pretplatnika. 1965. u Jugoslaviji je već 55 radio stanica i čak 2 miliona i 700 hiljada pretplatnika. Pre dvadeset godina zabeleženo je 200 radio stanica a broj pretplatnika popeo se na pet miliona...
U posleratnom razvoju porast standarda merio se - brojem radio aparata. U celoj prijepoljskoj opštini pre drugog svetskog rata bilo je dvadesetak radio aparata.Čuti radio bila je privelegija, bila je moda, značilo je da si u svetu i da svet dolazi kod tebe uz zvuke muzike. Uostalom, prave zabave bile su kraj radio aparata, gde se u sobičcima tancovalo uz nove ritmove, poput “bugija” ili “ća ća ća”...
Prijepolje se podičilo svojim Radio “Polimljem” sedamdesetih. Mala lokalna stanica koja je bivala nekada “taman” po meri svojih slušalaca, ponekada je bila malo “potesna” a nekada, bogami i “preširoka”...
“ Dobro jutro. Vi ste na talasima Radio Polimlja”... Ne menjajte talas. To je kao i priča o prijateljima iz detinjestva. Bude tokom života i onih atraktivnijih, onih koji vam se nameću zarad dnevnih interesa... Bude takvih prijatelja. Ali samo oni prvi ostaju kao spomen na vreme koje se nije dalo izbrisati...
Ovo je samo jedna od mogućih priča.