Posle nezapamđenih dana žege i suše, stigoh u Pravoševo s kišom. Moj domaćin je pojava koja se pamti. Priča mi bez sentimentalnosti, tečno i odsečno. Dok slušam fascinirajući bariton, savršenu dikciju, shvatam zašto je glumio u - 11 filmova. Svo vreme gledam šake moga sagovornika. Nikad takave snažne nisam videla. Želim da se ponovo susretnemo. Da bi i on mene - video.

    Rođen sam 1937. godine u ovom zabačenom selu, kada nije bilo ni puta, ni struje. Pod nekim mukotrpnim uslovima života, odrastao sam i oženio se podobro rano. Imao sam 19 godina i vezao sam se pre vojske. To su bile sve neke sile prilika jer je u kući samo majka bila u snazi, otac je bio nesposoban, sa ratnim posledicama i da bi se na selu sačuvalo domaćinstvo, trebala je pomoć, pa je zauvar i snajka...
    U vojsci sam bio u Trebinju, u Hercegovini. Tamo sam bio neki komandirić. Bio sam dobar vojnik, uvek za pohvale. Trebinje je poniži kraj, dobar, rodan, samo peskovita zemlja ali klima dobra pa rode smokve, duvan, paprike. Zdravo mesto...
    Posle dve godine vratim se kući i nastavim posao na selu. Kad sam pošao u vojsku rodilo mi se jedno dete, a onda stiže i drugo, treba para, a na selu - para nema. Odmah mislim o zaposlenju. 1968. godine trebalo da se obavi avionsko snimanje sela i da se postave neke vojne tačke, pa tražili dva čoveka za taj posao. Slučaj je hteo da ti geometri svrate u našu kuću koja je uvek bila otmenija kuća i tako ja dobijem posao. Baš tada u Pravoševi se snima film “Nizvodno od sunca” reditelja Fedora Škubonje. NJegov asistent je Staša Borisavljević koja je mene svaki dan sretala kad sam išao na posao i jedan dan me pita da li bih ja pristao da odigram ulogu Međa. Mene je, veli, zapazila kao fotogeničnog čoveka. Ja rekoh da radim čisto i savesno za pare ali ne znam koliko ću da odgovorim za umetnost koja njima treba. Pre toga sam ja gledao film u vojci. Ona me pita jesam li pismen i ja kažem da jesam. Imam četiri osnovne. Pita me - kako pamtim tekst, a ja velim dobro jer čim dva puta pročitam strofu, ja je već znam. Tako ona reče da joj baš to odgovara i dade mi knjigu snimanja da ja to proučim i odem na probno snimanje. Oni odnesu taj materijal u Novu Varoš da vide moju fotogeničnost i kad je naišla moja slika - prolomio se aplauz u ekipi. Vele - ovo je više nego fenomenalno. Za mene je to bilo jedno iznenađenje ali mi je bilo drago. Tako sam snimao sa njima dok nije pao sneg, pa smo nastavili na Avali. Isplate mi lepe dnevnice i ja niđe te pare nisam mogao zaraditi. Dok smo snimali družio sam se sa svima. Oni su mene rado čašćavali jer su cenili da sama ja ugrožen čovek. A ja sam slabo pio alkohol jer sam primetio da kod njih ima dosta neprijatnih reči kad popiju, pa sam izbegavao da dođem do toga, nego sam, onako naivan, gledao da od njih ponešto “kupim”. Olivera Markovuić je bila fenomenalna i na rečniku i kao umetnik. Gidra Bojanić je bio opasan glmac. Isto tako i Aleksandar Gavrić. I Burduša sam voleo, a Dinu Rutić, koja je igrala glavnu ulogu, posle više nikad nisam sreo.

    Sa ekipom sam bio i na Filmskom festivalu u Puli, poklonili smo se publici i meni je to bilo jako drago, da sam tu, sa tim ljudima, ja - jedan naivni seljak. Nisam se okupao u moru. Nisam imao vremena. Bili smo samo devet dana.
    Posle dođe meni poziv iz Dunav - filma da igram glavnu ulogu. Reditelj Puriša \orđević me video i hteo da baš ja igram ulogu Seljaka - ljubavnika, a partnerka mi Milena Dravić. Bio je to film “Kros kontri”. Tu su bili još i ljuba Tadić, Ružica Sokić, Neda Arnerić. Kažem ja da sam rad da zaradim čisto i savesno, ali velim, ja sam novo lice za publiku, pa da li taj film ima budućnosti i da li će imati zarade. Reče meni reditelj da ja ne brinem , te ja uzmem knjigu snimanja i vidim da ima dosta teksta ali brzo savladam. Najviše smo snimali na Ovčaru i Kablaru. Kako izgleda dan snimanja? Pa, oni koji taj dan imaju snimanje autom odu na objekat, šminkeri pripreme glumce, udaraju im ten, ekipa postavi sve što treba i onda pred kamere. Sve se završi brzo ako glumci ne brljaju. Ja nisam brljao tekst, osim ako se reditelju ne “svitne” da ubaci nešto u kadar. Najvažnije je dobro paziti i nemati tremu. Nisam imao tremu od kamere. Ja u nju i ne gledam jer tamo je čovek koji je plaćen za taj posao, a meni je knjiga snimanja rekla šta treba da radim. Najgore mi je bilo da plačem. Rekao sam reditelju - ja ne mogu da plačem, niti ću ti plakati! Ali to šminkeri naprave. Uštrcaju ti kapi pumpicom i samo je važno da ne trepneš dok kamera ne bude spremna, a posle suze frcaju na sve strane. ljubavne scene nisu bile bezobrazne, u nekoj golotinji ali svaki glumac u takvim scenama ima malo treme. Milena je bila veliki drug. Uvek je bila voljna da mi pomaže.
    Film je trebalo da ide u Kan na festival. Trebalo je da idemo ja, Milena i ljuba Tadić. Čak sam i pasoš izvadio. Ali, iskrslo je nešto politički i film nije mogao da ide na taj festival. Eno mi ga pasoš, još stoji. Film dugo nije bio ni prikazan kod nas, tek posle deset i više godina...
    Novinari su o meni pisali sve najbolje jer su voleli da sa mnom pričaju na terenu, a ja uvek “nabacim” nešto novo. Tako me pitaju jesam li zadovoljan smeštajem u Hotelu “Morava” u Čačku, a ja kažem da nisam zadovoljan kupatilo. Kako, čude se oni, pa na selu nema kupatila. Pa baš zato, kažem ja. Ja se kupam u drvenom koritu i to je za mene fenomenalno, a ovde se kupam u nekoj limenoj kadi, lednoj ko zmija!
    Tražio sam dobar honorar za film jer sam video slučajno Milenin ugovor. Ona je bila profesionalac, ja naturščik ali da to nisam video tražio bih mnogo manje. Ovako... Nisam ja razmišljao o nekom autu. Samo o selu i kući. Kupio sam prvo radio. Da sam danas te pare zaradio još bih više stvorio. Ali te pare su lako zarađene, pa lako i trošene.
    Sviđalo mi se da budem glumac. Da nisam bio familijaran, produžio bih glumačku karijeru. Snimio sam 11 filmova za četiri - pet godina. Igrao sam kod Puriše \orđevića u “Biciklistima”, pa onda u “Sutjeskoj”, “Mirisu poljskog cveća”, “Bombašima”, “Smrti Pavla \urice”... Voleo sam vojne filove. Sviđalo mi se što je to objektivno, bez veštačenja. Sećam se u “Sutjeskoj” sam davao raport pred Titom koga je glumio Ričard Barton. To mi je bilo teško odigrati jer on nije znao ni reči srpskohrvatskog jezika. Ja govorim, a on me gleda bez ikakvog glumačkog refleksa, ko kipa. Tek kad sam to ponovio na engelskom, on je bljesnuo sa glumačkim likom. On je bio uobražen čovek, nije se sa nama družio. Možda zato što nije znao jezik. Dočim je njegova žena Elizabeta Tejlor bila drugačija. Volela je društvo. Pročitamo jedan dan u novinama - stiže žena sa najlepšim očima na svetu! Svi smo pošli da vidimo tu ženu kad je izašla iz helikoptera. Vodili su je kao veliku damu, što je ona, najverovatnije i bila ali za mene to nije bila nikakva lepotica. Izgledala mi je kao obična gradska žena. Bila je debetasta i izgledala mi je prosto. A te oči - za mene nisu bile ni najmanje lepe. Ja sam voleo samo crne...
    Moja porodica je bila srećna jer nije zapinjala finansijski. Malo je ženi bilo neprijatno, nije gledala baš... Jopet, dobro je da je bila sa sela, nije bila probuđena tada, inače danas bi se sigurno razvela. Bila bi ljubomorna, normalno. I ja bih bio...
Selo je bilo iznenađeno ali i oni su čitali novine i videli su da sam ja dotle dospio. Po neko me zvao - glumac ali ja to nisam voleo. Nisam bio profesionalac i to mi je bilo kao ponižavanje. Nije mi to trebalo.
    Onda sam počeo da tražim posao. Ponudio sam se Šumskoj sekciji u Novoj Varoši da radim kao drvoseča- motorista. Oni su u meni videli jakog čoveka, a to je težak posao, posle rudara najteži. I radio sam taj posao dvadeset godina, po snegu, leti i zimi, pešačio do posla, pešačio kroz šumu. Propali su mi zglobovi. Nisu mi verovali na Medicini rada u Beogradu da sam izdržao toliko godina ali su mi rekli da ne smem više ni dan da radim. Tako sam otišao u penziju. A kad sam se zaposlio mislio sam da sam najjači čovek. Govorili su mi - polako, šuma je čudo! A ja mislim - šta će meni šuma! Tek posle 15 godina vidim do šta sam stigao. Nesta snage. Ali imao sam dobru platu.
    Nije mi žao što nisam nastavio filmsku karijeru. Kasno sam počeo da se bavim tim “sportom”. Hteli su oni mene da školuju ali šta ću ja sa 38 godina kad nisam na vreme završio tu Akademiju, pa da vidim dobar život u umetnosti. U tom poslu koncentracija mišljenja mora da ide samo za taj posao a ja sam već bio familijaran čovek. Nikad nisam želeo da živim u gradu. Gde niče, tu naviče!
    Sad sam oronuo. Ne vidim. Imama kataraktu na oba oka. Ipak, najviše me pogodila smrt sina. Tu na livadi je umro od infarkta, a imao samo 33 godine. Drugi sin mi radio u Sloveniji, pa ostao. Teško mi je da shvatim, kad gledam svoju sliku iz onih godina, da sam do ovog došao. Ne mogu da poverujem da sam bio vitalan, jak, zdrav. Bio sam tvrdoglav, što naumim, ne odstupam. Ali život mi je bio zanimljiv. Posebno ta glumačka karijera. Nisam bio školovan a dospeo sam do tih umetnika, do ekrana. To me je oduševilo za čitav život. Ne kajem se ali i ne žalim što je prošlo. Ništa više ne bih želeo samo da ne spadnem na tuđe ruke. Vi me vidite kao vitalnog čoveka? E, tuj bi se vi jako prevarili! To je samo čovekova figura. Ne volim više da se sećam. Ne mogu. Za mene je to suvišna priča. Postajem nervozan kad se setim kako sam živeo i kako mi je sada. Možda se vidimo drugi put. Možda budem svežiji.

Pribeležila:
Indira Hadžagić