Još jednom konstatujem kako radio ima svoje prednosti. U emisiji “Moj svet” moj gost priča autentičnim prijepoljskim govorom, onom specifičnom mešavinom ekavice i ijekavice, arhaizama i lokalizama koji polako nestaju. Prirodan je, spontan i nasmejan...

    Moja prva sećanja su na Srijeteže. Mi, deca, morali smo često da izmišljamo igre jer roditelji nisu pružali mnogo. Za xeparac smo se snalazili tako što smo skupljali staro gvož|e i prodavali ga ]amilu Padu. Tako smo odlazili u bioskop. ^ika Veško je znao i da nas “prošvercuje”. Naš san bila je lopta. Prvi put sam imao gumenu loptu kad sam napunio 12 godina. To je bilo vreme kad su naši idoli bili fudbaleri “Polimlja”. Pre svih Husein Mekić. Tek kasnije je došla televizija i prvi put sam je video gore u Fabrici (Tekstilni kombinat). Sećam se igrao je “Partizan” protiv “Rijeke”. Bilo je to za sve nas - čudo. Igrači su mi delovali malo - duguljasto!
Ta igra, druženje, lutanje po Srijetežima, onako bosonogo, to je bio ceo naš svet. A sada znam da smo mi tada , u stvari, sami sebe socijalizovali, inspirisalo nas je sve to za dalji život. Vrlo je važno bilo to odrastanje...
    Kao momci pravili smo žurke. A u stvari - pevali smo neke stare, narodne pesme, onako “nasuho”. Retko bi ko uzeo stidljivo gitaru. Možda nismo znali da sviramo ali znam da smo dobro pevali...
    Dakle, odrastanje je bilo - opušteno. A onda sam otišao u Srednju tekstilnu školu u Leskovac. Moj otac je radio u Fabrici i ja sam dobio stipendiju. Leskovac je tada bio grad mladih. Tu smo naučili da se družimo, da se zabavljamo, da budemo solidarni. Voleo sam hemiju i želeo da radim u Fabrici. Biti tada tehničar - značilo je biti ravan inženjeru. Stručnjaci su dolazili u Prijepolje uglavnom sa strane da obučavaju naše radnike. Posle su došle te prve generacije školovanih tehničara.
    Ali nije mi to bilo dovoljno. Imao sam drugara koji je stalno pričao o fakultetu u LJubljani. I ja sam otišao da studiram tekstilnu tehnologiju. Tamo sam otkrio novi svet, novu kulturu, novi način ponašanja. Slovenci su bili vrlo suzdržani i teško su stupali u kontakt prilikom prvog upoznavanja. Teško je s njima biti prisan ali kad steknu odre|eno mišljenje - onda su bili izuzetni drugari.
    Cela LJubljana je bila veliko omladinsko naselje. LJudi iz cele zemlje su studirali mašinstvo, metalurgiju i druge fakultete od, tada, vitalnog značaja za zemlju. Bilo je dosta studenata iz inostranstva, iz Evrope, Azije, Afrike...
Ja sam u to vreme tražio neku devojku da me nauči slovenački ( smeh). Ali desilo se nešto nepredvi|eno. Jedno veče je moj cimer u sobu doveo Engleskinju. Ponudio sam joj kafu. Popila je. Pitao sam je da li je gladna. Rekla je da bi mogla da jede. Ja sam odrezao komad “prže”. Ona je pojela. Pitao sam je hoće li još. Ona i to pojede iako je komad bio poveliki. Simpatično se zahvalila i ... tako je počelo. Jeste, Engleskinja je osvojena na prijepoljsku “pržu” ( smeh). Reče da joj je prijalo iako ništa slično nikad nije jela. Kažem joj: “Dobro i meni prija. Ja toga imam stalno. Pa opet do|i”! Bio sam pravi prijepoljski xentlmen. Bacio sam joj pržu!!! I onda je došla u Prijepolje. Ja je pitam - hoćeš li, a ona kaže - hoću! Tako je došla kod mene, a ja imao šporet na drva, spavalo se u jednoj sobi. Ali je ona to prihvatila. Volela je Jugoslaviju i studirala slavistiku...
    Jesam po prirodi avanturista. Uvek rizikujem. Volim da otkrivam i da saznajem uvek nešto novo. Volim tu svoju osobinu. Puni mi život. Da nije toga - ne bih preživeo. Mislim da sam divergentna ličnost, nisam u nekim standardima, ni kodeksima ponašanja sredine. Nije to zato što ja to hoću. Jednostavno - mene nešto sasvim “levo” interesuje. Neko kad vidi kako ja nešto radim, pri|e i najgore mi je kad pita - šta radim! Ja kažem - tovarim seno!!! Samo da ga maknem. U meni je ta neka igra mašte. Kad legnem, često razmišljam o nekom problemu i ustanem, potražim knjigu... Volim knjige. Imam ih dosta vezanih za tehniku... Ponekad i napravim to što sam zamislio. Najveća mi je radost kad uspem. To me drži nekoliko dana...
    Napravio sam tu vetrenjaču u Taševu. Pokušao sam da mehaničku energiju pretvorim u električnu, da bi ova zatim proizvodila plin. Gas koristim kad mi treba, a vetar duva kad on hoće! Tako mogu da napravim kafu, supu ili grah...
    Jeste, kad nije bilo krema za cipele, pre koju godinu, ja je napravim od loja, boje i parafina. Narod pokupio 2000 kutija. Kažu - odlična krema, cipele ne propuštaju vodu! Hm, da - kad mi nešto treba ja napravim i koristim (smeh).
    Maštam da od vode napravim energiju. Tako sam pokušao da elektrolizu izvedem sa što manje energije. Otkrio sam da taj gas mogu da koristim kao pogonsko gorivo za auto. Kupio sam “Fiću”, pokušao i - uspelo mi je. Ali na ravnom. Uzbrdo se ugasio. Voda iz elektrolize prešla u cilindre! Komšije gledaju, čude se, komentarišu, izlažu svoje teorije. Ja ih slušam, ponekad se smejem a oni meni kažu da sam - lud za “halačugam! Napravio sam i prečišćivač za vazduh u zatvorenim prostorijama što je korisno zimi. Ne moraš da otvaraš prozore. Imam i ekološki auspuh. Dosta sam toga plasirao što ljudi koriste. Uloženo je u to mnogo znanja. Imam i tri patenta, koja sam patentirao sa elektroinženjerom Cvijovićem iz Beograda koji je doktorirao u Americi. Sad je pokojni. On je voleo da “petlja” oko mnogih stvari. Tako smo se i upoznali. Maštao je da koristi zemljinu težu kao energiju. I sa njim i sa drugarom iz Arilja koji je magistar fizičke hemije, upoznao sam se na otpadu. Bilo je to u nekom od naših “muzeja” kako mi to volimo da kažemo. Upravo tu otkrivamo mnoge stvari. Da, ponekad mislim da sam otišao preširoko... Da li sam zanesenjak? Jesam. Ali ne mogu da se odvojim...
    Radio sam magistarski rad iz moje struke, vezan za tekstilnu tehnologiju ali sam prekinuo. Suština je da se predivo ne upreda već da se lepi, i tako se brže dolazi do prediva. Taj postupak nisam mogao da primenim u fabrici jer nema mašina ali uz investicije bilo bi moguće. Da, sve je to povezano. I tekstil i mehanika i elektrika. Ja sam o tome voleo da mislim i dok sam studirao, pa sam radio više nego što mi je trebalo za ispit. Važno mi je bilo istraživanje. To je svrha studiranja. Da znaš naći, da znaš u kojoj je knjizi i da to primeniš.
    Proveo sam dobar deo života u Fabrici i volim Fabriku. Ona je mesto za primenu mnogih znanja. Počeo sam u službi razvoja i uspeo sam da ponešto pokrenem. Imao sam volju, nisam gledao na vreme. Voleo sam da sara|ujem sa ljudima. Radio sam u periodu kad je mnogo toga gra|eno. Imalo je otpora. Normalno je to ako imate nove ideje, ako povećavate proizvodnju... A nema veće radosti nego kad vidiš da to može... Putovao sam u Pariz, u Minhen ali obavim posao i odmah se vratim, pa me kritikuju što tako malo ostajem. Video sam mnogo fabrika u Evropi. U Mančesteru, na Institutu za tekstil, najpoznatijem u svetu,bio sam petnaest dana privatno i jedva čekao da se vratim i da to primenim kod nas. Koliko je moguće. A mi smo u to vreme bili dostigli taj evropski nivo. Zato smo i izvozili u vrednosti od 14 miliona dolara... E, posle...
Otišao sam u prosvetu. I tu sam specifičan. Volim slobodne ljude. I decu slobodnu. Ne volim da omalovažavam, ne volim uplašene. Volim da se šalimo ali da radimo. I da se ide napred. Tako se dolazi do znanja. Uvek savetujem - idite dalje. Ja verujem u znanje. Ne u irgatski rad jer bez znanja nema napretka. Od demagogije nema ništa. Nisam sklon besposlicama. Moje slobodno vreme je nauka. Jeste, možete doći, zakucati mi na vrata, reći problem i ja ću pokušati da ga rešim...

Pribeležila:
Indira Hadžagić