Isto prezime je svojevrsno opterećenje. Ali je posebno zadovoljstvo razgovarati sa osobom koja se potpuno ostvarila u svojoj profesiji i zbog toga sebe smatra - srećnim čovekom...

    I sada mogu da se pohvalim da je ekipa Hamama, pomognuta „Centrašima“ imala prvi pravi fudbal u gradu. Jer iz rata svi smo izašli gladni, bosi i neuhranjeni. Tako su prvi dani detinjstva protekli u tom malom „muškom“ fudbalskom zadovoljstvu. škola je bila siromašna ali je za nas zaista predstavljala pravi „prozor“ u veliki svet. Želeli smo da što pre kroz taj prozor uskočimo... A mi smo bili generacaija koja je prerasla godine za polazak u školu. Bili smo „deca ometena u ratu“. Pisalo se na tablicama i to kredom, pa smo naše „domaće zadatake“ često donosili izbrisane od kuće. Trebalo je posle uveriti učitelja da si taj domaći napisao...Ipak, bio je to interesantan period...
Svi smo želeli da što pre „stanemo na svoje noge“. Oni koji su se odlučili da studiraju često su bili prinu|eni da preživljavaju tako što su istovarali ugalj, nosili džakove ili raznosili mleko.
    Ja sam dobio stipendiju za studiranje - farmacaije. Ali moja jedina želja je bila da studiram medicinu. Mene su već u Gimnaziji zvali „doktor“. Ne znam ni sada zašto su mi drugovi dali taj nadimak. I kad sam otišao u Beograd da popunim prijavu za upis, ja sam pred fakultetom umesto za farmaciju upisao da želim da polažem prijemni na medicini. Nisam se pripremao. Jednostavno - ja sam to jako želeo. Na spisku 1600 kandidata, sebe sam tražio me|u onima koji nisu položili. Nije me bilo me|u njima. Nalazio sam se me|u deset najboljih na prijemnom! Dakle, sve je bilo rešeno tada. Ali u prvoj godini nisam imao stipendiju jer prijepoljska opština je bila kategorična - stipendija može ali za farmaciju. Ili nema stipendije. Tako sam polagao ispite i živeo od zaista više nego skromne svote koju su mi roditelji slali. Nisam ni tražio više. Bilo me stid. Cena toga je bila da sam se doveo do potpune fizičke iznurenosti. Kad su me roditelji i sestre videli rekli su: „Nećeš ga ti više ići na fakultet!“
Posle sam dobio ne malu stipendiju i na fakultetu za mene više nije bilo problema.

Jeste, provincijalcima je tada bilo teško u Beogradu. Nekako smo vreme u Prijepolju provodili - prazno.
    Bile su to šetnje ili kupanje na Limu ali nismo umeli ništa da organizujemo. Vrlo često i druženje se svodilo na grupu gotovo isključivo „mušku“, dok su se naše drugarice tako|e samo me|usobno družile. Nismo umeli da se družimo. Zato nam je bilo teško i u Beogradu. Tek u drugom delu studija počeli smo da idemo na igranke. Tada je i počelo upoznavanje devojaka. Dobro, umeli smo da plešemo, nismo bili baš... ali imali smo provincijsku stidljivost. Neko manje, neko više a ja - više! Spadam u stidljivije i to je, izgleda, nasledna osobina(smeh). Posle završene specijalizacije iz interne medicine, 1969. godine, zatekao sam prijepoljsku bolnicu u prilično lošem stanju i sa slabim me|uljudskim odnosima. U stvari, bili su loši samo zato što je jedan broj lekara hteo bolji rad bolnice, a drugi su se opirali. Prvi dan kada sam došao video sam borbu kolega oko dodeljivanja specijalizacija. Bio sam razočaran diskusijom uvidevši da dominiraju oni koji vuku „nazad“. Odmah sam izneo svoje vi|enje razvoja bolnice. Kako sam to izrekao svi su zaćutali i tada je, skoro odmah pala odluka: „Ti ćeš nam biti direktor“. U tom programu ja sam Opštu bolnicu uveo u Medicinski centar. On je davao bolji kvalitet rada i stručnog razvoja. Za 3-4 godine mi smo od bolnice koja je bila na niskom nivou, zajednički napravili jedan ogledni Medicinski centar u Regionu, ali su dolazili i iz drugih krajeva da vide kako se tu radi. Ja sam išao „tempom“ ulaganja u ljude. Kad sam došao, zatekao sam 9 lekara i 17 sestara. Posle dve godine bilo je 49 lekara i 133 sestre, odnosno bolničara! Verujem u ekipu, u tim koji treba dobro oformiti i omogućiti mu dobru opremu, uslove i naknadu, stručni napredak kroz seminare, kongrese, stalno unošenje novina u metodama rada, dojagnostici, terapiji. To je suština svakog posla. Borba za inovaciju znanja.
    Da bih sam bio uspešan, želeo sam da imam ravnopravne kolege. Samo u klimi ljudi koji znaju, koji napreduju, koji su stručni - vi možete i sebe da usavršavate. Van toga je sve priča o sitnim ambicijama... Bez konkurencije znanja, sve je mrtvo more. A za prave ljude to je propast. Ako čovek nije jak da se tome odupre, tom „lako ćemo“ - onda je to smrt! Govorili su: „što mi moramo da radimo ko u Beogradu“, a ja sam želeo da se upore|ujem ne samo sa lekarima u Beogradu, nego i u Parizu i Londonu. Možda je to bilo nemoguće ali tome treba težiti. Stvarati tu viziju. A za teko nešto treba biti dobro informisan. Ja sam se trudio. Nije to bilo kao danas - preko Interneta vi možete da saznate sve za nekoliko minuta. Onda je bilo važno - komunicirati sa prijateljima i kolegama. A ja sam ih imao od Skoplja do LJubljane.
Ja sam došao u svoj grad jer mi je bila želja da u njemu radim. Osećao sam moralnu obavezu. Odbio sam čak i mesto na fakultetu posle studija i specijalizacije. Pa, ipak, bojao sam se da me moj grad, kao malo mesto „ne pojede“. Zato sam otišao u Beograd. Ali nikako nisam imao želju da rukovodim. Kad sam došao u zemunsku bolnicu ja sam se pritajio! Završio sam sub specijalizaciju iz kardiologije, pa onda magistrirao i doktorirao.I ni danas mi nije jasno kakako sam od 300 lekara te bolnice sa tradiciom- ja predložen da budem direktor. Ali 1600 zaposlenih je bilo na mojoj strani. I od 1982. ja sam tu bolnicu uveo u veći stepen. Postala je Kliničko-bolnički centar do 1992. godine kad sam smenjen. Razlog? Ne bih o tome... Za tih deset godina ta bolnica je dostigla takav nivo da može da služi meni za ponos i ponos mojim kolegama, ali i Zemunu, gradu Beogradu, pa, bogami i šire.
    Ali taj posao oko organizacije, pa i moj društveni rad ( bio sam savezni i republički poslanik) nisu uticali da ostanem - lekar. Ja sam i u Prijepolju dežurao, vodio bolesnike u sobama, vodio dijagnostiku, ambulantu, bio sam direktor ali sam dnevno primao i po 100 pacijenata iz svih susednih opština. I uvek , do danas, imao sam dva sata koja sam posvećivao čitanju stručne literature! To je postalo moj „refleks“. Na tome sebi čestitam - što nikad nisam prestao da budem - lekar. Funkcije nisam želeo - dolazile su same. Uvek sam želeo da budem - samo lekar. Nema lekarima ne trebaju funkcije. Treba da budeš dobar čovek i da budeš dobar lekar i bićeš cenjen i poznat.
Bio sam lišen sujete. Moguće da je zato svako mogao da pokuca na koja vrata. I u bolnici i privatno. „činio sam“ ljudima ali ne samo iz Prijepolja - iz bilo koga grada. čini mi se da nikad nisam ni otišao iz Prijepolja jer nije bilo ni jednog dana a da neko ne do|e, da traži pomoć za svoje zdravlje. Nikad, ali baš - nikad - nikog nisam odbio! Smatram to delom profesije. Pa, često su ljudi dolazili da se požale onako „ljudski“, na svoje privatne probleme. I to sam slušao. I to je posao lekara.
Kao klinac - maštao sam da vidim Brazil. I ostvarilo mi se prošle godine. Bio sam na Kongresu kardiologa. Bilo je 30.000 lekara iz celog sveta sa 4000 naučnih radova. Imao sam i ja svoje saopštenje. Bio sam veoma zadovoljan. I privatno i profesionalno. Video sam Rio. Da, Brazilke su lepe žene. Ali su Argentinke iz Buenos Airesa još lepše (smeh).
    Šta mi je najznačajnije u životu? U profesionalnom smislu to što sam došao do saznanja da sam kao lekar - uspeo. Sećaju me se pacijenti. To je veliko zadovoljstvo. Dok sam živ pomagaću ljudima. Bez obzira na sve. To me čini srećnim čovekom.

Pribeležila:
Indira Hadžagić