Generacijama učenika nastavnik istorije je ostao u sećanju. Mnogi su zavoleli fudbal zbog njega. A on je prava enciklopedija. Uredno beleži sve rezultate od “Polimlja” i lokalnih liga, do reprezentacije.

Ko kaže da je fudbal najvažnija - sporedna stvar - na svetu?!

    Od malih nogu fudbal je postao moja ljubav. Naša ekipa iz Vakufa je bila čuvena u gradu. Zvali smo se “Real sa Tulbeta”. Sastav je bio: Ika Muškić, Grozdo, Džemail Zukić, Mišo, Dedo, Rile, Piklić i ja. Učestvovali smo na prvenstvima grada i dva puta smo igrali u finalu.
Moj otac je svirao harmoniku i znao je dosta tih starih, izvornih pesama, posebno sevdalinki. Ta ljubav prema pesmi u mene je davno usa|ena i ja sam često, kao navijač, koristio taj repertoar...
    Ali, sve je u mom životu bilo manje važno od fudbala. Posle igre u mahali, ja sam nastavio da igram fudbal za ekipu Gimnazije. Mnogi me pamte iz tog vremena. Ta ekipa je kao magnet privlačila publiku. Bili su tu: Tufo Čengić, Mane Heljić, ćapko Čičić i čuveni profesor Vitić nas je najviše isticao. Posebno mene. On je bio jedan od najboljih fudbalera “Polimlja”, posle i trener i kad je odlazio, samo je meni ostavio fotografiju sa posvetom.
    Ti dani u Gimnaziji, a bila je 1966. godina, su bili zanimljivi i po tome što smo mi fudbal igrali i po snegu i to u vunenim čarapama. Naša “sportska oprema” su bili opanci! I svi su se otimali ko će nam dati najbolje opanke, zvali su se “piroćani”.
Iz tih “piroćanaca” je došao i nastup za prvi tim “Polimlja” 1967. godine. Bili smo tada u Ligi Čačak - Užice. Igrao sam u onoj važnoj utakmici kada je FAP-u trebala naša pobeda da bi otišao u viši rang, a “Remontu” je bio dovoljan i bod. Neki fudbaleri su tada tražili prvi put pare i direktor “Polimlja” Dušan Cvijović ih je izbacio iz svlačionice, pa su zaigrali igrači koji su bili napustili fudbal. Mi smo pobedili “Remont” sa 2:1 i FAP je otišao dalje i više nismo 20 godina sa njima igrali u istoj ligi.
“Polimlje” je imalo dosta trenera. Ali jedan od najboljih je svakako bio Memo Kratović koji je sa ekipom uspeo da “preskoči” čak tri ranga i dovede “Polimlje” do Srpske lige. Tada je to bio veliki uspeh.
    Ja sam igrao i u prvom pionirskom timu “Polimlja” koji je formirao prvi pravi trener koji je došao - Rade Janjić. On je generacija Čajkovskog, Mitića i Bobeka. Pobedili smo tada “Zlatar” sa 5:0. Ja sam igrao levog halfa. Iz te generacije skoro su svi posle igrali za prvi tim. Tada se fudbal igrao iz ljubavi i čaršijskog prestiža.
Ja sam gledao skoro sve utakmice “Polimlja”. Išao sam i peške u Novu Varoš da bodrim “crvene |avole”. Sećam se, bila je kasna jesen, nas desetak se skupi, kupimo kod Maha četiri hleba i polako. Trebalo je, bogami, 6 - 7 sati. Do|emo u Varoš - sneg. A mi u kratkim pantalonama i majicama. Volelo se “Polimlje”. živelo se za to. Dugo sam nosio lopte, čuvao opremu, putovao s njima. Moja majka je čak prala i dresove. Sećam se utakmice kad je “Polimlju” trebalo da da 12 golova da bi se plasiralo u viši rang. Legenda “Polimlja” Husein Mekić je dao 11. Kad smo se vraćali, vidimo da je utakmica registrovana sa 12:0. Pitamo sekretara, Sulja Porovića, ko dade taj dvanaesti, a on onako lakonski kaže: “Pa, ja”! I toga je bilo. Mnogo je odličnih igrača bilo. Teško je jednog izdvojiti. Meni je legenda prijepoljskih navijača Ahmo Eminagić pričao kako je Vladimir Perić Valter igrao u “Polimlju”. A bili su dobri: Dragoljub Vitić, Husein Mekić, LJubomir Brašnjević, Ibro Bajramović - Pimpil, Ika Muškić...
Ja nisam nastavio da igram jer je bila smena generacija i otišao sam da studiram u Sarajevo. Odabrao sam istoriju jer sam uvek voleo da beležim, da pravim arhivu. Voleo sam da gledam i filmove sa istorijskom tematikom. Prvo, naravno, kaubojske, pa posle i ostale.
    A oduvek sam navijao za “Crvenu Zvezdu”. Trideset godina sam bio član kluba navijača i imao redovne članske karte. Tri puta sam gledao “Zvezdu” pred 100.000 gledalaca. Nema poznatijeg fudbalera koga nisam gledao. Čekao sam ih u hotelima, dobijao autograme, razgovarao s njima. Ipak, jedan je fudbaler nenadmašan. Naravno, Pele. Imao sam sreću da ga gledam. Čekao sam u Sarajevu 8 sati u redu da dobijem njegov autogram. Potpisao mi se na studentski indeks. Na žalost - nisam ga sačuvao! U Prijepolju je uvek bilo dobrih navijača “Crvene Zvezde”. Arif Kaljača, na primer ili Omer Duran koji ima sve brojeve lista “Tempo”...
A to sa ljubavlju prema fudbalu počelo je posle čuvene utakmice reprezentacije Jugoslavije, kad smo protiv Rusa u Tampereu vodili 5:1 i oni za petnaest minuta izjednačili. Bio je to sastav: Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek i Zebec. Zbog njih sam zavoleo fudbal. A zbog Rajka Mitića sam zavoleo “Crvenu Zvezdu”. I sada čuvam te sličice. Kad sam na poklon dobio knjigu “Plavi, plavi”, tražio sam da mi se potpiše Rajko Mitić. Bio je pravi džentlmen fudbala. Sa džajićem sam se poznavao, razgovarali smo. Ali smatram da je najbolji igrač bio ipak [ekularac. On je protiv Urugvaja dobio ocenu - 11! Nije imao sreće, bio je prgav. Na vrhuncu karijere, kao jedan od najboljih evropskih igrača udario je sudiju i bio suspendovan 18 meseci.
Miljan Miljanić mi je rekao - ti si pravi navijač!
    Jugoslavija je uvek imala velike igrače. Eto, sad dok pratimo Evropsko prvenstvo u fudbalu, ne mogu da se ne setim dve utakmice, kad smo igrali u finalu. Oba puta nismo imali sreće. Prvi put protiv SSSR-a izgubimo u produžetku. Gol dam je dao Ponedeljnik! A drugi put džajić da odličan gol, vodimo protiv Italijana, ali sudija [vajcarac Dinst, favorizovao je domaće, svirao penal, a na drugoj utakmici povredi se Osim i izgubimo. Nismo nikad imali sreće sa sudijama. Sećate se kad u [paniji, na svetskom prvenstvu Zajec obori igrača bar pet metara od kaznenog prostora, a sudija svira penal!
Ja sam i mojim |acima prenosio ljubav prema sportu, ali pre svega prema fudbalu jer to jeste najvažnija sporedna stvar na svetu. Trideset godina sam nastavnik u Osnovnoj školi “Vladimir Perić Valter” i spomenuću samo neke od mojih učenika koji su postali poznati sportisti: Vlade Divac, Mirsad Kahrović, igrao u OFK Beograd, sad trener u Francuskoj, Ivica i Vujica Dragutinović igrali u “Borcu”, Muhamed Prelević igrao u “Dinamu”, Mihajlo Pjanović, igra u “Crvenoj Zvezdi”, Dejan Gluščević, igra fudbal u Indoneziji, braća Melunovići, igraju u Nemačkoj, Sead Zilić sad igra u “Fiorentini”, pa odbojkašice Maja Čičić, sestre Tomašević... Svi se oni meni rado jave...
Jeste. žao mi je što nisam nastavio da igram fudbal. Moja najveća želja je bila da jednom zaigram u dresu reprezentacije. Da čujem himnu, pa ne bih žalio da umrem... Bilo je to davno...
    Kompenzovao sam to učešćem na Radničkim sportskim igrama. Čim sam došao sa fakulteta, odmah sam zaigrao. Bilo je to 1972. i igrao sam 20 godina. Ostao mi je žal što te godine u finalu nismo pobedili ali je brat igrača “Rakete” stajao pored gola i loptu je skrenuo u mrežu. Izgubili smo u penalima. Svi smo plakali. I publika i mi. Ja sam bio ljubimac publike. živeo sam za to. Kao da igram protiv “Zvezde” tako sam se ja pripremao. Moja je oprema bila spremna dva dana ranije. Govorili su da čovek mora da pazi da se ne poseče na peglu, tako sam ja to držao. Zvali su me Hadžija, po Hadžiabdiću. Posle sam i kao trener 1989. uveo ekipu moje škole u finale. Ali opet nismo pobedili.
    Sreća je važna u fudbalu. A ja sam uvek bio normalan gledalac. Bez euforije. Ipak je to igra. Treba biti realan. Samo, sada, moje kćerke ne vole mnogo da gledaju fudbal, gledaju serije, pa ja propustim po koju utakmicu. [ta ću. Nemam dva televizora!
( Razgovarali smo ja i moj gost dok je teklo Evropsko prvenstvo u fudbalu, puno preokreta. Kladili smo se. On je “tipovao” da će Francuzi biti prvaci, a ja sam se opredelila za Italijane. Posle te šok - utakmici moj gost me je uverio da je sreća najvažnija. Francuzi su postali prvaci. Izgubila sam opkladu. Čestitam mom nastavniku istorije).

Pribeležila:
Indira Hadžagić